Da bih vam kazivao, kako su se Turci zaratili s Moskovom (g. 1828) i kako su Moskovi prešli Dunavo, turske gradove po Bugarskoj i Trackoj porušili i istu Jedrenu oteli: to vi svi gotovo znate i još pamtite; ali niste po svoj prilici culi za bosanskoga svetca Aliu Pekeza i koja je on cudesa pocinio u Jedreni. Ja cu vam sad kazati. Ale s ostalom bosanskom vojskom kasno je bio prispio u Rumenliu i to uprav u Jedrenu, kad se je vec car s kraljem moskovskim miriti poceo. Degme de, da su Bošnjaci prie došli, mucno bi Moskov kahvu popio u Jedreni; al tako je sudjeno! Bošnjaci vrate se u Bosnu; oni su Aliu zvali da idje kuci s njimi; on im je odgovorio: ,,Vi hajdete, mene necekajte; ja cu se ovdje koje kako prometati, kao cunak kroz nita; elbe tuna da se neumre od glada; žene nejmani, djetce ni po gotovu; nit me tko izcika, nit mi se tko nada. Sad jezlo i unašoj Krajini; nije cetovanja, nijepliena; još da nejmamo peckog Asanage, bi dogme zaboravili odapet pušku! postali bi svi vlaski cobani!" — Družtvo ode, a on ostade. Ono nješto ašluka, što su mu Kladušani porezali izpred njih da idje na vojsku, po malo je trošio; štedio je, al je malo štediti uzalud, — poslje njekoliko mjesecih Ale u kesi ni parica nije imao! Eto nevolje zanjega; dosad nikad nijeprosio; jer ako bi u njega nestalo, to nebi u vlaha nestalo; sad nejma se kuda ni kamo, vec prositi . . . Koliko je prosjakah u Jedreni! a uz (o turska vjera obladila, na Bošnjaka nitko i negleda!— Vi cete sada reci: „edobro; a zašto Ale nije zapljunuo u dlane, pak što god radio i tako se hranio." To je istina, da je tako, kako vi mislite; da seje Alerodio u Sarajevu oli kome drugomu šehru, on bi bio amal, i tovare, makar bili i vlaški, prenosio; al je Ale Kladušanin; ni njegovi stari nisu nikad vlaški izmecari bili, vec delie i jimaci: cetovali i plienom kaurskim hranili se. Ele sto mu drago, 011 je bio u velikoj nezgodi; ostati u Jedreni nije moguce, a još manje vratiti se u Bosnu brez novacah. Sad se je kajao, što se nije s družtvom vratio; al po repu kajanje. Najposlje prodade svoje puške i štuc, — turske mi vjere! da je valjo earskog grada, — za njega su mu katiri davali varicak pun talirah, al ga nije dao od sebe; na njem je bilo dvanest pavtih sermali, nije ga bilo ni u turcina ni u kaurina, Kad suTurci Senjane pobili, ujegov djed oteo ga je od Senjanina Tadie. Sad ga je prodo bud posto. On je razmišljao na svaki nacin, šta ce se ovo raditi, i kako ce se prometati od sad. Ismisli sena posljedku: ;Toliko u Bosni softah i samoukih odžah živi od amajliah i zapisah, zašto nebi mogao i ja?" — Tko je bio u Jedreni. vidio je oni veliki šedervan pred Selim sultan" džamiom. Kraj njega sjedne Kladušanin Alko pred podne petkom, i stane zapise pisati. Un je bio štogod oporavio turski govoriti. ali pisati nije mu se zasjeklo na nosu, to mu ni stari nisu znali! Sto mu drago, on bi našarao, kao vlahinje kad boje o vaskreseniju jaja, te bi ih smoto i zapecatio. Još ni deset ih nije sgotovio, al ti cojlia (seljak) nagrne. „Odža! oda štasuti zapisi?" Ale se i nevješt cinio, kao da nemari za njihovo pitanje, ol ko da napola i necuje. Svjetina se još vecina kupila i zapitkivala. „Sto ste mi dodijali?" prodre se Alia ,,eto: ovi je od groznice; taj drugi od goropaštine; a drugi opet kako koi: od srdobolje, za pcele, da se neureku, za krave, da im se mlieko neoduzimlje; zlih dušah, zlieh ociuhi pun je sviet; vještica je danas sve treca vlahinja! a vec su i Turkinje gore od eigankah postale!" „Imaš pravo odža! ti znaš sto govoriš; vec se od nijedne vjere odhranit liepo tele i dobro ždriebe nemože; ob dan niu sveži kašiku o vratu, u jutru je vec neima." To su dvojica govorila; drugi preuzme: „sreca, u mom komšiluku neima vlahinje nikakve; al ima turkinja gorja; u nje jedna samo krava, pa od nje i maslo prodaje; a u mene ili šest, pa turske mi vjere! djetca su mi željna mlieka nakusat se." ,,'De Omere, u tebe još dobro; ti imaš djetce; al u mene mora sve potuši u bešici." Tako je treci govorio. Zapisi koi po groš, koi po vižlin, a njeki i po stoparac razprodadu se. Svakomu je milo bilo prokušati ovoga inostranog odžu, kako ce i hoce li biti sevepli ruke. Ouk po cuk: unaokolo ciele Jedrene procuje se, da ima odža tako sretne (sevepli) ruke, da takov nije se upamtio, kako je Jedrena osvojena; on je Bošnjak, ikomu jegod dosad zapis dao, kao da si rukom odnio—ozdravio je!— Od dana do dana sviet se je sve vecma oko njega kupio, i težko je mogo nadostati. Sovte i odže jedrenske nisu mogli zadugo mirnim okom gledati, da jedan odža bosanski više zna nego oni svi; oni su ocito poceli sviet mutiti i uzdizati protiva njemu: „ta ono je na polu vlah; Bošnjak nikad nije pravi musloman bio, niti ce ikada biti." Kad ništa neoprave, onda trojicu izmedju sebe opreme, da ga pitaju, tko je on i tko mu je dao i povladio zapise davati i sviet varati. To je bilo drugog petka, kad je najviše svjetine kod njega bilo. 'Odže pokažu mu muftinu fetvu, koju su izvadili, da on nemože kao inostranac na caršii carskoj zapise davati. Pitaju ga od strane sve uleme, što je i tko je on, i koliko surah zna iz alkorana. „Kad me pitate, pravo da vam kažem: Ja sam dosad tri put krstio se, a tri put melaici (angjeli) otimali su me iz vlaških rukuh. Kod nas su blizu kauri; dodju obnoc, pograbe naše Ijude, koga izsieku, koga izkrste, te im mete njihove crkve. Kanio sreca! da su i mene posjekli, nego što su me tri put krstili, volio bih. Posljednji put odnesu me izmedju vlahah melaici na cabu, i tu sam želio umrti; ali se sve drugacije preokrenu. Dodje Moskov, da tare tursku vjeru: mene melaici opet odnesoše u inoj zavicaj da kupim vojnike, te da gonimo Moskova. Mi stigosmo; al Moskov vec uteko; melaic mi rece, da družtvo opremim kuci, a ja da ostanem ovdje na korist ovdašnjeg svieta, da pišem; — i eto tko mi je zapovjedio." „Aferim, aferim! svetce", zavice više grlah, ,,i nismo odavno imali medju sobom prazoga odže; zato nas i taru kauri i turska vjera izginu tolika! Mi tebe izmedju se nedamo