Sjedimo pod gustim granjem borova i jela. Kiša dosadno sipi. Vjetar pokatkad zafijuce i na našu mata vatru nanosi kišu s drveca. Hladno je i grijemo ruke. Sjedimo na položaju Tamo u daljini na horizontu sjaji neko svjetlo i diže se k nebu kao požar. To gore svjetla grada — dole je Tuzla. “Cica Joco, ajde, pricaj nam nešto“, — navaljuje na dremljiva Jocu drugarica Nada. »Pa šta imam da ti pricam, buba. Šta Je stara nakaza da vam pricam. Ne mogu kapke da dignem, a ona navalila — pricaj cica Joco«. »Pusti kraju«. Joco se podiže, prov cacka malo vatru i opet leže. Mato zatim, podiže glavu i nenadano progovori: »Ma slušajte vi Ma mi smo najbolji ljudi na svijetu«. »Stani, lakše cica Joco« — »nece biti baš tako«... »Pazi da ne promašiš«. — »Istina« — podbode ga Cumur. »Šta se ti tek petljaš Cumurko božija. Bolje ti je otari to garavo licev Vidi ti njega«. »Kako da nismo najbolji«? »Eto, znate, kad u naše selo dodoše oni nekaki crne ustaše. Elem pobro si moj dragosni, onaj Huso žandar zakolje ti meni jenu I dvoje djece, a ja nogom ..... pa u šumu. Elem nejse. Prošlo Je izatale dosta. Pošo ja neki dan sa Ðordom i Vojkom na cestu, Znaš, komandir naredio da se prekinu žice. Taman mi onde kod cestarnice, kad odonud od hana idu kolaj Sakrijemo se I cekamo. Kad kola naljegoše na nas, ispadosmo iz paprati I uperismo puške. »Stoj«! — kad tamo, vidi jada. U kolima sjedi on žandar Huso, onaj ustaša što mile celjad poklo. Potegnem pušku i taman da okinem, kad u kolima zaplaka dijete. »Šta ti je to«, proderem se ja. »Poveo ga u bolnicu — tifus« — odgovori snuždeno ustaša i pogleda na malo dijete. Spustim pušku I okrenem se. »Slušaj, dajde, ali ti si moj. naci cu ja tebe, ali bez bolesnog dijeteta. A onda eh...« »Eto, tako mu to bi, a vi sad govorite šta hocete», istisnu iz sebe Joco i ponovo leže.